ОСМАЦИ

НАШИ ОСМАЦИ

И за ову генерацију 1993. завршава се осмогодишње школовање. Неком ће школа остати у лепом, неком у не тако лепом сећању. Свако ће школу памтити на неки свој начин. Ми, који смо давно завршили основну школу, знамо да успомене из основне школе временом добијају на значају и најслађе се препричавају! Сигурни смо да ће тако бити и са овим нашим осмацима. До тада, замолили смо их да вам се укратко представе и сликом и речима!

Па, ево, пред вама су осмаци наше школе!
о себи и својим друговима ће Вам нешто рећи

ДРАГАНА УРОШЕВИЋ
ученик генерације 1993.

Аларм звони у 7 сати. По први пут устајем насмејана у то време, јер знам да ми је данас последњи дан у основној школи. Нема више дежурства и нервирања са клинцима, нема више ових досадних наставника који стално нешто траже, нема више раног устајања... Јесте да имам пријемни, али за то ћемо лако. Биће више времена и воље кад изађем из школе.Без лажи и претварања, тако сам размишљала. Све док тог јутра нисам стигла у школу. Изненађујуће ведра и насмејана, у дворишту угледам другарице и кренем ка њима. Са свима се поздравим, али примећујем да са Биљом нешто није у реду. Јесте она са смешком на лицу, али видим неки чудан сјај у њеним очима.
-Биљо, па шта није у реду?
-Ко ми те је наљутио?
-Ма, није ми ништа.
-Еј, па толико те знам, нећемо ваљда последњи дан да се лажемо?!
-То је и проблем, што нам је последњи дан. Никад више нећемо бити заједно у истом одељењу. Дружићемо се ми, али то неће бити исто! Мање ћемо се виђати, лошије слагати и на крају разићи.
-Биљана, песимисто! Па није све тако црно! Ајде, главу горе, па можемо ми и без школе.
Гледала сам је у очи и лагала. Нисам могла више. Обе смо бризнуле у плач. Јер, стварно је било тако. Школа је била та која нас је везивала и спајала све ове године. Одједном ми се од „буваре“, како смо је популарно називали, претворила у најлепши замак другарства и љубави. А наставници, на које смо се својевремено љутили због оцена, сада су ми личили на чуваре тог замка и нас, као његових становника. Јер су они то заиста и радили-чували нас од разних незгода, али и од нас самих, све ове године. Сваки од њих је увек био вољан да остане после часова, појасни нам нејасно, па чак и да нам да савет који се не односи на његов предмет. Били су нам стална подршка свих ових година, што је веома битно, јер ми добар део дана проведемо у школи. Такав однос је то време учинио и више него пријатним. А то ми је тек сада постало јасно. Чинило ми се да сам то касно схватила. Покајала сам се због сваког оговарања наставника на одмору после тешког контролног, сваке неслане шале на њихов рачун, био ме је стид сваких пушкица... Једноставно, било ми је жао што нам више неће предавати они.
А онда сам схватила. Плачем јер нећу имати више исте наставнике. О, Боже! Да Никола сазна за ово, душу би ми извадио! Каквом би ме тек онда шлихтаром сматрао... Брзо сам обрисала сузе. Правила сам се као да се ништа није десило, иако сам се још увек осећала помало тужном. Било је мени жао због напуштања школе, али сам схватила да ми ипак имамо једни друге. И морамо да се држимо заједно, помажемо и слажемо међусобно, јер нам предстоје матура и пријемни, а то је у таквим ситуацијама најбитније. Тако сам рекла Биљи. Исто је обрисала сузе, јер нам сада није деловало све тако црно. Док се слажемо, све ће бити како треба, а то нам до сада није био проблем, па неће ни од сад. Дошли смо једни другима као „комадић плавог неба у црном кругу“ силних обавеза око пријемног, а то је оно што би нас још више зближило, а не раставило. Ипак смо ми једна сложна и весела дружина. Били, остали и остаћемо.

Драгана Урошевић & VIII разред

>>> почетак

ОШ"МЛАДОСТ" @ Томашевац 2005. , сва права задржана